dancing in the rain

Učitelja zena Hakuina su komšije hvalile kao čovjeka koji živi čednim životom.
Blizu njega je živjela jedna lijepa japanska djevojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je djevojka u drugom stanju.

Ovo razljuti roditelje. Djevojka ne htjede priznati ko je otac, ali poslije mnogo svađe djevojka imenova Hakuina. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. "Tako dakle?", bijaše sve što on reče.

Kada se dijete rodilo, donijeli su ga Hakuinu. Do tada je on već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o djetetu. Nabavljao je mlijeko od svojih susjeda i sve drugo što je djetetu trebalo.

Poslije godinu dana djevojka-majka nije mogla više izdržati. Rekla je roditeljima istinu - da je pravi otac djeteta jedan mladić koji je radio na ribljoj tržnici. Majka i otac djevojke su odmah otišli do Hakuina da ga mole za oproštaj, da se iskreno izvinu, a i da uzmu dijete nazad. Hakuin je bio predusretljiv. Davajući im dijete, sve što je rekao bilo je: "Tako dakle?"

Pouka koja se namece, je da osecati mir cak i kada je citava okolina okrenuta protiv nas jeste sam vrh duhovne mudrosti.
Ili kako jedan moj profesor rece "Mnogi kukaju kako ih niko ne voli. Ako je meni lepo bas me briga sto me niko ne voli!" :D

Indijanski ratnik je imao dobrog konja i svi su rekli da je to sreća. Ratnik reče možda. Onda je jednog dana konj pobjegao i svi su rekli da je to nesreća. Ratnik reče možda. Onda se konj vratio sa hordom divljih konja i svi su rekli da je to sreća. Ratnik reče možda. Jednog dana konja je jahao ratnikov sin i pao sa konja i slomio nogu. Svi su rekli da je to nesreća. Ratnik reče možda. Zatim je izbio rat među plemenima i mnogi mladići su otišli u rat i poginuli, ratnikov sin nije mogao ići jer je imao slomljenu nogu. Svi su rekli da je to sreća. Ratnik reče možda.......

Radost je stanje u kojem sve možemo iskusiti bez procena ili zabrinutosti.
Svaki trenutak je takav kakav je i neponovljiv je! Ovaj današnji dan se neće nikada ponovo vratiti, a svaki minut u njemu vredi više nego bilo kakav dragulj.
Tako da, i kada je loše vreme napolju, zašto ne bismo igrali po kiši!?(:

do pola puna čaša..

 "Sadasnji trenutak
Naizgled, deluje beznacajno, svakodnevno. U odnosu na prosle trenutke, ciji su losi aspekti pali u zaborav i spram kreiranja buduceg savrsenog trenutka za koji cekamo prave uslove, a koji se bas zbog toga nikad nece dogoditi, on deluje neugledno, sivo. Ipak, on je sve sto imamo u nasim rukama,i gde mozemo pravim momentalnim izborom razreseiti nagomilane samskare iz proslosti i svojom voljom uticati na buduce dogadjaje.Mi smo ti, koji nemamo vremena se baviti sobom bas sada i bas ovde . Zaokupljeni, navirucim secanjima, pod velom nostalgije za prosloscu i izgubljeni u velelepnim, beskrajnim planovima za buducnost, mi gubimo kartu za vecnost. Ta jednostavnost toga sto jeste, ovoga trena koji deluje tako prosto da ne zasluzuje nasu paznju, bas to jeste ono, gde mi jesmo, ako smo svesni i gde mi nikada necemo "stici", ako budemo ocekivali vatromet desavanja. Tada ce sve prolaziti pored nas bez mogucnosti naseg uticaja na prolaznost, jer ziveci u ubedjenju da je sve lepo jednom bilo i da ce se sve prave stvari tek desiti mi gubimo vezu sa tokom, sa nasom pravom prirodom. Izgubljeni u utiscima, predrasudama, strpljivo planiramo dogadjaje koji se nikada nece dogoditi, na osnovu prozivljenog iskustva i koji nikada nisu dva puta isti, za to vreme propustajuci ovaj tren koji tece, a kog mi naravno nismo svesni, jer je nas um zaokupljen omiljenim igrackama, koje uporno vracamo sa tavana i donosimo iz podruma, nesposobni da ih jednom za svagda odlozimo u recycle bin. Znaci, tu smo, kakav je, bas obican, jednostavan, slican nekom pre, a opet razlicit kao reka sto tece, nikada dva puta ista, a uvek prava, izvorna, samo je treba posmatrati . Ne vezujuci se ni uz prijatan sum talasa, pokrenutih divljim vetrom, ni uz miris koji u smiraj dana najavljuje promenu, kisne dane, koji nas cine tuznim, ni uz mirnu vodu kada smo skroz svoji u svojoj jedinstvenosti, jer ne zaboravate i to ce proci mi smo tu samo da svedocimo, prihvatimo,budemo zahvalni u najruznijim trenutcima oprostimo i pustimo da slobodno tece, jer koji posmatrac je zaustavio reku sto tece posmatrajuci sa obale, niti jedan...Svratio je u prolazu, zastao privucen, magijom vecnosti , bio zauvek, mislio da nikada nece ni otici , a zatim nastavio svojim putem, dok je reka nastavila svojim tokom..."

Prolazio jedan čovjek drumom i naišao na ružu pokraj puta, te je pogledao i tužno prokomentarisao "kako to da je nešto ovako lepo obraslo tako ružnim trnjem", te nastavi svojim putem.
Nešto kasnije tog dana naidje drugi čovjek na istu ružu, radosno je pogleda i prokomentarisa "kako je moguće da je iz ovakvog trnja tako prelep cvet izrastao", te nastavi svojim putem.

Sve jeste, takvo, kakvo jeste, dogadja se i mi to ne možemo promjenti, ali možemo promjeniti svoj ugao posmatranja.

nova zemlja

PATAK S LJUDSKIM MOZGOM
U knjizi Moć sadašnjeg trenutka pomenuo sam ono što
sam uočio - kada dva patka ulete u borbu, koja nikad ne potraje
dugo, razdvojiće se i odlepršati u suprotnim smerovima. Potom
će obojica ponosito zaklepetati krilima nekoliko puta,
oslobađajući se viška energije koja se nakupila tokom borbe.
Nakon toga odlepršaće u miru, kao da se ništa nije desilo.
Kad bi patak imao ljudski mozak, nastavio bi s borbom
tako što bi razmišljao i izmišljao priče. Ovako bi verovatno glasila
patkova priča: „Ne mogu da poverujem u ovo šta je upravo
uradio. Prišao mi je na samo nekoliko centimetara. On misli da
poseduje ovo jezero. Uopšte nema obzira prema mom ličnom
prostoru. Nikad mu više neću verovati. Sledeći put će uraditi
nešto drugo samo da bi me iznervirao. Siguran sam da već sada
kuje plan protiv mene. Ali neću mu to dozvoliti. Naučiću ga
pameti za sva vremena." I tako u nedogled um smišlja svoje
priče i priča ih danima, mesecima i godinama. Kada je reč o telu,
borba se i dalje nastavlja, i energija koju stvara kao reakciju na
sve te misli jeste emocija koja nanovo generiše nove misli. To
postaje emocionalno razmišljanje ega. Sada vidite kako bi život
patka postao problematičan ukoliko bi imao ljudski mozak.
Mnogi ljudi, ipak, žive na taj način. Nijedna situacija ili događaj
se ne završe. Mozak i tvorevina mozga zvana „ja i moja priča"
produžuju njihovo trajanje.
Mi smo vrsta koja se izgubila. Sve što je prirodno - svaki
cvet ili drvo, svaka životinja može nečemu da nas nauči samo
kad bismo zastali, pogledali i poslušali. Naša pačja lekcija glasi:
„Zaklepetajte krilima - što znači 'manite se priče' i vratite se na
jedino mesto moći: sadašnji trenutak."
                             Ekart Tol - Nova Zemlja - 5. poglavlje

                                                                                                                       Pklatovi I

NE MARITI ZA ONO ŠTO SE DEŠAVA
Krišnamurti, veliki indijski filozof i duhovni učitelj, više od
pedeset godina je putovao i držao besede širom sveta,
pokušavajući da rečima, koje predstavljaju sadržaj, iskaže ono
što je iznad reči, iznad sadržaja. Tokom jednog od svojih govora
iznenadio je publiku rečima: „Da li želite da vam otkrijem svoju
tajnu?" Svi su pažljivo slušali. Većina ljudi iz publike je dolazila
da ga sluša već dvadeset ili trideset godina i nije uspevala da
uhvati srž njegovih učenja. Konačno, nakon svih tih godina,
učitelj će im dati ključ za razumevanje. „Ovo je moja tajna", rekao
je. „Ne marim za ono što se dešava."
Nije dalje objašnjavao, te pretpostavljam da je većina
publike bila zbunjenija nego pre. Implikacije ove proste izjave
su, međutim, veoma duboke.
Šta se podrazumeva pod tim da ne marim za ono što se
dešava? Podrazumeva se da, unutar sebe, ja prihvatam sve što se
dešava. „Što se dešava", naravno, ukazuje na kakvoću ovog
trenutka, koji je već ono što jeste. Ukazuje na sadržaj, na oblik
koji ovaj trenutak, jedini koji i postoji, poprima. Prihvatati šta
jeste znači biti u vezi s unutrašnjim neopiranjem prema onome
što se dešava. Znači ne pripisivati mentalne oznake dobrog ili
lošeg, nego pustiti da bude ono što jeste. Da li to znači da više ne
možete da preduzimate određene korake kako biste uneli
promene u svoj život? Naprotiv. Kada je osnova za vaše korake
unutrašnji sklad sa sadašnjim trenutkom, vaši koraci postaju
snažniji uz pomoć inteligencije samog Života.
                             Ekart Tol - Nova Zemlja - 7. poglavlje

                                                                                                                        Pklatovi II